Obzirom na to da je anksioznost, između ostalog, povezana sa genetskom predispozicijom i temperamentom osobe (nešto sa čime se rađamo), ovaj tekst bih započela konstatacijom da sam ja i po genetici i po temperamentu osoba sa predispozicijom za visok nivo anksioznosti. Svi vi koji se borite sa manjim ili većim intenzitetom anksioznosti kroz život, razumeće da ako životni put ukrašen ovim pojmom nazovem trnovitim, ali i pomalo komičnim, ne mislim na to da je smešno biti u konstantnom grču i strahu od nečega, već da je pomalo komična nenajavljena i nepozvana pojava emotivno destruktivnog gosta, zvanim anksioznost, i onda kada to donekle ima, ali i onda kada potpuno nema smisla. Svakako da je prošao dugi niz godina, pre nego što sam se sa svojom anksioznošću ´rukovala´ i prihvatila njene nenajavljene dolaske. Kada kažem prihvatila, ne mislim na to da joj se potpuno prepustim, već na to da svesno primetim njen dolazak, ali da je uz tehnike koje sam vremenom naučila, pustim da prođe. Manje zanimljiva činjenica o anksioznosti je to da ume da se širi poput malignog kancera. Svoj put započinje od sitnih svakodnevnih stvari, pa kada joj se prepustimo, ume da uzme maha i nastavi da pušta korenje u različitim aspektima života. U nekom trenutku može početi da prerasta u fobije, tako se desilo i meni. Sećam se da su jedne od prvih fobija koje sam razvila bile fobija od paukova i mraka. U adolescenciji, veoma osetljivom periodu života za sve osobe, strahovi vezani za ove dve stvari imale su najveći intenzitet. Period pred ulazak u adolescenciju sa sobom nosi brigu i strahove vezane za različite stvari, koji vremenom opadaju u intenzitetu i to je prva razlika između normalnih pojava vezanih za konkretan period odrastanja i istinskog prisustva fobičnog straha. Druga razlika je zaleđenost koju bih osetila (nestanak reakcije kod anksioznosti) u prisustvu pauka ili pri boravku u mračnoj prostoriji. Pored pomenutih fobija, pratila me je frekventna bojazan od različitih stvari. Uvek je bilo razloga za nekom unutrašnjom teskobom. Socijalne situacije nisu bile nešto u čemu sam uvek uživala. Upoznavanje novih ljudi i bilo kakve promene bile su praćene osećajem anksioznosti, koju je potom pratilo ponašanje izbegavanja (opet govorimo o izostanku adekvatne reakcije). Tu naravno ne bi bio kraj, jer je izbegavajuće ponašanje pomagalo trenutno, ali je na duže staze pravilo veći problem, jer je produbljivalo osećaj anksioznosti, i to je jedan začarani krug iz koga treba mnogo volje iskobeljati se. Moj put u radu sa sopstvenom anksioznošću se proteže od perioda adolescencije sve do danas. Gore sam pomenula fobiju od paukova i mraka, iz razloga što sam ove strahove prevazišla u 21. godini. Svake godine od tada je bilo sve lakše i lakše, iako nisam mogla da verujem da je to moguće. Danas uživam ležeći sama u mraku i zapravo ne mogu ni zaspati ukoliko u sobi ima imalo svetla. Isto tako se i u prisustvu pauka ne zaledim, već dozvolim da mu se čak i približim. O metodama koje sam samostalno koristila u borbi protiv fobičnih strahova podeliću sa vama u zasebnom tekstu pod naslovom Metode i tehnike u borbi protiv anksioznosti. Želim da naglasim da je put u borbi sa anksioznošću pun uspona i padova i da su uslovi za promenu pre svega volja i upornost. Bilo je trenutaka kada sam želela da odustanem, bilo je trenutaka kada se činilo da se sve pogoršava, ali to samo znači da je proces promene započet. Volela bih da sam tada imala nekoga da mi kaže da je to normalno i da će biti bolje. Zato ja danas želim da deljenjem svoje priče i svog iskustva budem tu za nekoga.