Šta je anksioznost

Da bih vam jasnije približila definiciju anksioznosti, uporediću je sa strahom. Strah se javlja kao automatska reakcija na realnu opasnost (konkretna situacija, objekat). Dakle njega vezujemo za konkretnu stvar (dakle fokus je spoljašnji) i njegov intenzitet opada sa smanjenjem opasnosti. U situaciji kada smo uplašeni pomoć je dobrodošla i utiče na to da se strah umanji (npr. U noćnoj šetnji na vas je fizički nasrnula osoba sa namerom da od vas otme nešto. Pomoć slučajnog prolaznika može biti od izuzetnog značaja). Anksioznost se sa druge strane javlja kao reakcija na nešto što dolazi iznutra, dakle nije nužno vezana za neku konkretnu opasnost, već više naše tumačenje određene situacije. U stanju anksioznosti mi verujemo da nam niko ne može pomoći (npr. Stalno razmišljamo i strahujemo da ćemo se razboleti. Koliko god da nam prijatelj ili član porodice govori da nema razloga za tim, mi verujemo da je to nešto neizbežno i ne možemo se osloboditi tog razmišljanja). Kada smo uplašeni, mi reagujemo (npr. borimo se ili bežimo), dok kada smo anksiozni naša sposobnost da reagujemo se smanjuje. Anksioznost možemo prepoznati na fizičkom nivou (ubrzano lupanje srca, znojenje, osećaj knedle u grlu, tremor ruku..), na emotivnom (osećaj besa, inferiornosti, iritabilnosti i hostilnosti prema sebi ili drugima) mentalnom (iracionalne misli s ponavljajućim negativnim scenarijima, zamišljanje svih mogućih negativnih scenarija nekog događaja, strepnja) i ponašajnom (izostanak reakcije). Umerena anksioznost je normalna pojava i svi je ponekada iskusimo (kada je pred nama neki važan zadatak, kada nešto iščekujemo…), međutim, anksioznost koja perzistira (ima dugo trajanje) može dovesti do niza psiho-fizičkih problema. *U nekim od narednih tekstova pričaću i o nivoima anksioznosti i anksioznim poremećajima.

Anksioznost kao boljka 21. veka

Moramo razumeti da su zahtevi, očekivanja i obaveze stavljene pred nama u veku u kome živimo (ubrzan život, poslovi na kojima radimo više i duže nego što bi trebalo, instant zadovoljstva..) neizbežno doveli do povećanja stresa kod ljudi, a samim tim je i biti anksiozan postala svakodnevica mnogih. Konstantna bojazan da li ćemo nešto uspeti, da li smo nešto uradili na vreme ili kasnimo (brak, deca, obrazovanje), nedostatak vremena da uživamo, da predahnemo, da se posvetimo onome što nam donosi mir. Naučeni smo da poput robota obavljamo zadatke, družimo se, živimo život. Prividno, mi više postižemo na fizičkom nivou, dok na emotivnom ostajemo potpuno hendikepirani.

Potisnute emocije i anksioznost

Činjenica da imamo sve manje vremena da se bavimo emocijama, govori o tome koliko je njihovo potiskivanje danas zaista postalo praksa. Guranje emocija pod tepih donosi prividno olakšanje, ali se na duže staze manifestuje u različitim oblicima. Jedan od oblika manifestacije jeste borba sa anksioznošću. Danas često na licu nosimo ´maske´ koje nam olakšavaju funkcionisanje na poslu, sa ljudima, sa porodicom. Nositi masku znači ne biti u dodiru sa svojim pravim osećanjima. Pokušaću da vam kroz primer predstavim jednu od mnoštva ´maski´ koju ljudi nose. Vrlo često čujete od drugih ili i vi sami kažete da vas recimo ne zanima šta drugi misle, da vas ne boli kada čujete kritike. Ko ima vremena da se bavi time?! Nasmejani obavljate svakodnevne obaveze i ponosno govorite o svom poslovnom i socijalnom životu, a ipak kada pred spavanje ostanete sami sa sobom ne osećate mir, ne osećate zadovoljstvo. Da li se zapitate zašto?! U pokušajima da od drugih sakrijete svoju ranjivost, počinjete da gurate svoja istinska osećanja pod tepih. Nivo stresa koji prati ovakvo ponašanje je visok. Anksioznost se u tom smislu može javiti kao bojazan da neko ne otkrije kako se zapravo osećamo, jer onda postoji opasnost da budemo povređeni ili iskorišteni. Ali da li je to zaista tako? Najpre razumite da vi niste jedini koji kriju ranjivost. Niste jedini koji nose maske kako bi sebi olakšali funkcionisanje u socijalnom svetu. Taj neko ispred koga osmehom krijete tugu, sasvim verovatno nosi neku svoju masku, gde recimo sarkazmom prikriva hostilnost. Potpuno je u redu, a najpre i veoma važno da priznamo sebi kako se osećamo, ali kako se zaista osećamo. Možda na svesnom nivou i po ponašanju koje nas definiše ne izgledamo kao osoba koju zaista pogađa mišljenje drugih ljudi, kritike ili osuda. Čini se da stojimo čvrsto na nogama i da nam sve ide od ruku. Sve je na prvi pogled gotovo savršeno i izgleda tako lako, ali da li je to zaista istina? Da li ako bismo malo bliže i dublje sagledali šta se dešava u nama, ne bismo našli povređenu, uplašenu osobu kojoj je potrebno da se oseća bezbedno i prihvaćeno?!

Iskrenost prema sebi kao prvi korak

Hajde da probamo da najpre budemo iskreni. Sednite sami sa sobom i zapitajte se, izgovorite čak i naglas. Šta je to čega se zaista plašim? Šta ja zapravo želim? Da li sam zaista srećan/srećna ili živim život pod maskom? Promena kreće od trenutka kada sebi priznamo istinu. U nekim od sledećih tekstova pisaću i o tome kako sam se sama borila sa anksioznošću, na koji način je moja maska bila moj teret i kako sam radila na tome da se tog tereta oslobodim.   Linkovi na kojima možete pročitati više o anksioznosti anxiety.pdf